Kada ga saigrači prihvate, dete oseti ponos i poverenje u sebe kakvo mu ni najbolja ocena u školi ne može podariti – jer ovo je prihvaćenost koju je zaslužilo trudom, a ne talentom za jedan predmet. To osećanje – „ja pripadam ovoj grupi, ja sam njima važan“ – gradi samopouzdanje koje dete potom nosi svuda, pa i tamo gde sport nema nikakve veze sa situacijom: u učionici, na rođendanu, u razgovoru sa nepoznatim detetom u parku.

Šta dete zapravo uči kroz interakciju sa saigračima
Trening nije samo vežbanje tela. Iz nedelje u nedelju, kroz igru, dete nesvesno usvaja veštine za koje bi mu, inače, trebale godine da ih nauči. Dete tako uči:
·    Saradnju – shvata da uspeh nije samo njegov, već zajednički, i da njegov trud utiče na nekog drugog.
·    Podelu uloga i strpljenje – uči da čeka svoj red, da prihvati da ovog puta igra manje, a drugi put više.
·    Nošenje sa gubitkom – poraz na terenu je bezbedan, kontrolisan prostor da dete prvi put oseti razočaranje, ali i da nauči da se od njega oporavi, zajedno sa ekipom koja deli to isto osećanje. Tako uči veoma važnu životnu lekciju, da su pobede i porazi sastavni deo svakog života i da nema odustajanja ili “uljuljkivanja”, jer uvek postoji “sledeća utakmica” za koju treba da se pripremi.
·    Poštovanje autoriteta koji nije roditelj – trener detetu postaje prvi „odrasli van porodice“ čije reči ozbiljno shvata, što ga priprema na kasnije odnose sa nastavnicima i mentorima, a u krajnjoj liniji i budućim nadređenima na poslu.


Ove veštine dete ne ostavlja u svlačionici. Ono ih nosi sa sobom – u školsku klupu, na porodični ručak, u drugarstva koja gradi mimo terena.

Kada pobeda i poraz postanu zajednički
Postoji nešto posebno u trenutku kada cela ekipa, zajedno, slavi gol, pobedu ili tuguje zbog poraza. Taj zajednički emocionalni talas – zagrljaji posle pobede, tišina u svlačionici posle poraza – deci šalje snažnu poruku: nisam sam ni u radosti, ni u tuzi. Ovakvi trenuci grade nešto što bismo mogli nazvati kolektivnim pamćenjem ekipe – zajedničke priče koje se prepričavaju godinama i koje dete vezuju za grupu jače nego bilo koji rezultat na tabeli.


Upravo to deljenje emocija, ponekad više nego sam rezultat, jeste ono što dete vraća na sledeći trening i što ga dodatno motiviše da trenira i nastavlja da se sportksi usavršava.

Zašto to nadilazi teren
Dete koje u ekipi nauči da sarađuje, da izgubi dostojanstveno i da se raduje tuđem uspehu, tu istu veštinu prenosi u učionicu, na roditeljsku slavu, u komšijsko dvorište. Deca koja pripadaju nekoj grupi vršnjaka lakše prepoznaju da i drugi oko njih prolaze kroz slične izazove i strahove, što ih čini manje usamljenim, čak i u situacijama koje sa sportom nemaju nikakve veze.


Zato je uloga odraslih – i roditelja i trenera – da tu pripadnost neguju kao vrednost samu po sebi, a ne kao sredstvo za postizanje rezultata. Dete koje oseti da mu ekipa daje podršku, bez obzira na to da li je te nedelje bilo junak ili je promašilo odlučujući šut, gradi temelj samopouzdanja koji će mu koristiti mnogo duže od bilo kog pehara.

Zato pamtite...
Sledeći put kada vaše dete dotrči sa treninga ili se vrati sa turnira i ushićeno priča o tome šta je uradio drug iz tima, a ne o rezultatu utakmice – znajte da se upravo tada dešava ono najvažnije. Ne uči ono samo da igra fudbal, košarku ili odbojku. Uči da bude deo nečega većeg od sebe. A ta lekcija ostaje mnogo duže od bilo kog sportskog rezultata. Jer, kao i u životu, značaj rezultata je mnogo veći - kada imate sa kim da ih delite.