To ne znači da poraz nije bolan – jeste, i sasvim je prirodno da dete oseti razočaranje nakon izgubljene utakmice. Problem nastaje kada odrasli taj trenutak pretvore u dramu veću nego što jeste, ili kada pobeda postane jedini kriterijum vrednosti deteta na terenu. Kada se previše pažnje usmeri na pobedu po svaku cenu, to može da dovede do povećane anksioznosti, sagorevanja i pada motivacije kod mladih sportista. Istraživanja pokazuju da bi deca radije učestvovala nego pobeđivala, jer je igranje sporta samo po sebi zabavno – i to je u redu čak i kada se izgubi, jer je učenje da se gubi važan deo odrastanja.

Uloga roditelja: prva škola emocija
Roditelji su, često i ne shvatajući to, prvi “trener” deteta u nošenju sa pobedom i porazom. Ono što kažu posle utakmice, ton kojim to kažu i izrazi lica dok gledaju sa tribine – sve to dete čita i pamti.

Stručnjaci za sportsku psihologiju predlažu jednostavan, ali moćan pristup: kada dete posle poraza priđe roditelju, najbolje je ostati smiren i neutralan – isti zagrljaj ili "peti" kao i posle pobede. Tek kasnije, kada se emocije slegnu, vredi pitati dete kako se oseća i aktivno priznati njegovo razočaranje bez osuđivanja, na primer rečima poput "razumem da ti je ovo teško palo". Takav pristup šalje jasnu poruku: vrednost deteta ne zavisi od rezultata na semaforu.

Podaci govore i o tome koliko roditeljsko ponašanje zaista utiče na to da li će dete ostati u sportu. Prema jednoj anketi Nacionalnog udruženja za dečiji sport u SAD, čak 77 odsto dece kao glavni razlog zbog kog su prestala da se bave sportom navela su ponašanje roditelja i trenera. To je podatak koji bi trebalo da natera svakog roditelja da se zapita – da li tribina ponekad postane pritisak, umesto podrške? 

Uloga trenera: mnogo više od taktike
Trener mlađih kategorija ima ulogu koja daleko prevazilazi postavljanje formacije ili crtanje kombinacija. On je često i prva osoba van porodice koja detetu pokazuje šta znači disciplina, timski rad i dostojanstveno primanje poraza.

Sportski psiholozi sa Univerziteta u Vašingtonu, Frenk Smol i Ron Smit, koji su decenijama proučavali dečiji sport, razvili su pristup poznat kao „Mastery Approach to Coaching“ (pristup usmeren na napredovanje), zasnovan na maksimalnom trudu i unapređenju veština. Reč je o jedinom edukativnom programu za dečije trenere za koji je naučno dokazano da smanjuje takmičarsku anksioznost kod dece i povećava njihovo samopouzdanje i uživanje u sportu.

Kada je reč o samom trenutku poraza, preporuke za trenere su slične onima za roditelje – ne bežati od rutine. Nakon teškog poraza, dobro je zadržati uobičajen ritual: smirivanje, zahvaljivanje navijačima, istezanje kao i inače, a zatim sa ekipom podeliti ono na šta je trener ponosan, birajući pritom i pohvale koje nisu vezane za rezultat – poput vođstva, borbenosti ili sportskog ponašanja. Poraz tako prestaje da bude kraj priče, a postaje deo procesa učenja.

Zašto je sve ovo važno za budućnost deteta
Način na koji dete u ranom uzrastu nauči da se nosi sa pobedom i porazom direktno se prenosi na to kako će se, kao odrasla osoba, nositi sa neuspehom na poslu, u školi ili privatnom životu. Sport je, u tom smislu, jedan od najprirodnijih “poligona” za izgradnju emocionalne otpornosti – deteta koje ume da izgubi, izvuče pouku i pokuša ponovo, bez straha da će zbog toga biti manje voljeno ili cenjeno.

Kada je sport dobro vođen, on uči decu kako da upravljaju zdravom konkurencijom – i pobedom i porazom – na način koji odgovara njihovom uzrastu i razvojnom stepenu. Loše vođen sport, s druge strane, može da ostavi suprotan trag – anksioznost, gubitak samopouzdanja, pa i potpuno napuštanje aktivnosti koja je trebalo da bude izvor radosti.

Zato svaka takmičarska utakmica i svaki turnir, nisu samo šansa za osvajanje priznanja i pehara – oni su i prilika da odrasli, kroz sopstveni primer i reakcije, pomognu detetu da izgradi zdrav odnos prema uspehu, neuspehu i, na kraju, prema samom sebi.