Ali, da li je to zaista pitanje koje treba da postavimo kada govorimo o dečijem sportu?

Za decu, pobeda traje nekoliko minuta. Možda jedan dan. Sutra će već razmišljati o novom treningu, novim drugarima ili novoj utakmici. Ono što traje mnogo duže jesu osećanja koja nose sa terena. Da li su se osećali prihvaćeno? Da li su imali hrabrosti da pokušaju nešto novo? Da li su smeli da pogreše? Da li su uživali igrajući?

Upravo tu se krije razlika između dečijeg i profesionalnog sporta.

Profesionalni sport meri uspeh trofejima, tabelama i rezultatima. Dečiji sport uspeh meri osmesima, napretkom i ljubavlju prema igri.

Nažalost, odrasli često zaborave tu razliku.

Kada dete pogreši dodavanje, promaši prazan gol ili izgubi loptu, ono prvo pogleda prema tribinama. Ne zato što ga zanima rezultat, već zato što traži pogled roditelja. Traži potvrdu da je i dalje dovoljno dobro.

Ako na tribinama vidi razočaranje, negodovanje ili ljutnju, dete neće zapamtiti rezultat utakmice. Zapamtiće osećaj da nije ispunilo nečija očekivanja.

A upravo taj osećaj može da bude mnogo teži od svakog poraza.

Mnogi roditelji veruju da će kritikama motivisati dete.

„Moraš više da trčiš.“

„Zašto nisi šutirao?“

„Mogao si mnogo bolje.“

Takve rečenice retko motivišu. One često stvaraju strah. Strah od greške. Strah od neuspeha. Strah da će razočarati one koje najviše vole.

A dete koje igra u strahu ne razvija kreativnost. Ne preuzima odgovornost. Ne uživa u sportu.

Zato najbolji treneri širom sveta ne pitaju prvo za rezultat. Pitaju:

Da li smo danas bili hrabri?

Da li smo pokušavali?

Da li smo napredovali u odnosu na prošlu utakmicu?

Jer upravo su to pitanja koja razvijaju igrača.

Pobeda jeste važna. Ona raduje, gradi takmičarski duh i pokazuje da se rad isplati. Ali pobeda nikada ne bi smela da bude važnija od razvoja deteta.

Ako zbog pobede dete prestane da veruje u sebe, izgubili smo mnogo više nego što smo dobili.

Ako zbog jednog poraza dete poželi da odustane od sporta, rezultat na semaforu postaje potpuno nevažan.

Roditelji često sanjaju da će njihovo dete jednog dana igrati velike utakmice. Statistika kaže da će samo mali broj dece postati profesionalni fudbaleri. Ali gotovo svako dete može da postane odgovorna, disciplinovana, uporna i emocionalno stabilna osoba upravo zahvaljujući sportu.

To je najveća vrednost fudbala.

Kada se jednog dana završi sportska karijera, niko neće pitati koliko je turnira neko osvojio sa devet godina. Ali će svi videti kakav je čovek postao.

Zato je možda vreme da posle utakmice promenimo pitanje.

Umesto:

„Jeste li pobedili?“

pitajmo:

„Da li si uživao?“

„Šta si danas naučio?“

„Na šta si danas ponosan?“

Jer dete koje sa osmehom odlazi sa terena, koje jedva čeka sledeći trening i koje veruje u sebe, već je ostvarilo najveću pobedu.

A to je pobeda koja se ne meri golovima, medaljama i peharima, već karakterom koji će nositi kroz ceo život.