Šta se zapravo dešava u glavi sportiste koji ne odustaje – ni kada gubi, ni kada boli, ni kada sve izgleda izgubljeno? Zašto jedni pucaju na prvoj ozbiljnoj prepreci, dok drugi idu dalje kao da imaju još jedan skriveni rezervoar snage? Odgovor nije u talentu, nije u sreći, a često nije ni u fizičkoj spremi. Ključna razlika krije se u načinu na koji sportista doživljava strah.
Kada se pojavi prepreka, mozak reaguje instinktivno. Aktivira se amigdala - centar za strah. On je zadužen i za preživljavanje pa se telo zateže, disanje se ubrzava i ulazimo u poznati režim „bori se ili beži“. Kod onih koji su ranije često padali ili doživljavali neuspehe, taj mehanizam postaje preosetljiv. Signal za povlačenje stiže brže, kao tiha poruka: „Stani dok još možeš, biće manje bolno.“ Takvo odustajanje ne dolazi iz lenjosti, već iz pokušaja da se izbegne ponovna emocionalna povreda. Problem je što cena tog izbora dugoročno postaje stagnacija.
